Nekoliko jogičkih perspektiva koje ti mogu pomoći da umiriš strahove i vratiš sigurnost u sopstveno telo.
Zamisli da su tvoji preci silazili u svaki mračan podrum da provere šta to dole lupka. Ne možemo baš da se zakunemo, ali verovatnije je da su se s mrakom pre okupljali oko vatre i pričali o baucima, vilama i vešticama. Sve ne bi li čeljadi poručili da uključi zdrav oprez i zdrav razum ako već hoda po mrklom mraku. Jer je život dragocen. A strah je jedan od čuvara te dragocenosti.
Strah od sopstvenog tela i strah od straha mogu da izgledaju kao nemir i brdo zgužvanih misli.
Recimo: ne smem nikako to da pojedem, to je puno otrova. Ili, ne smem ja da naprežem trbušne mišiće, povrediću se. Zašto sad ovako isprekidano dišem, šta mi je sad? I srce počinje da mi lupa! Ne, ja sam izgubljen slučaj, ja bolje da ne pokušavam više ništa.
S druge strane može ovi strahovi mogu da izgledaju i kao potpuna utrnulost, obamrlost, slabost, sleđenost, stanje u koje se čak ni misao ne probija kada strah da će nas telo izdati, ili da ćemo se povrediti postane preveliki.
Naši strahovi se manifestuju na najrazličitije načine ali za sve strahove jedno je zajedničko: strah je prirodni odgovor tela u nastojanju da nas zaštiti i sačuva. Baš zato strah nije samo osećaj u glavi. On pokreće čitav niz unutrašnjih reakcija koje osećamo kroz celo svoje biće, misli, emocije i telo jer strah ima za cilj da nas aktivira u odnosu na situaciju koju procenjujemo da je strašna.
Zato je strah toliko snažan i sveobuhvatan. I dobar. Kada ga bolje upoznamo, fenomenalan u stvari.
U ajurvedi strahovi i anksioznost su disbalans vata doše. U nauci o telu s ove strane planete, strah je odgovor autonomnog nervnog sistema.
Strah blokira funkcije koje u tom trenutku nisu neophodne, otuda mogući problemi sa varenjem, snom, bolom u mišićima i sl. U isto vreme strah pokušava da nas natera da delujemo. Skloni se. Uzvrati. Uklopi se. Ili kada ništa ne upali, zamrzni se, odvoji od osećaja u telu i pobegni makar u svojoj glavi.
Ne možeš kroz život proći a da ti baš sve i uvek bude potaman, nedavno sam čula. Danas kada svi toliko pričamo o stresu nije loše da se ovoga podsetimo s vremena na vreme. Nema života bez stresa, i stres nije uvek loš. Kao ni strah.
Joga, meditacija i embodiment prakse nemaju za cilj da sklone stres iz naših života i da nas uvek drže u stanju divnog blaženstva da je sve baš potaman. Naš cilj je da razvijemo dovoljno fleksibilan i snažan sistem koji pre dobro nego loše procenjuje situaciju, ume da bira kojim odgovorom će nas zaštititi i vrati u početno stanje ravnoteže.
Kada strah postane strašan
Svakodnevno smo zasuti informacijama o tome šta obavezno a šta nikako da jedemo, vežbamo, mažemo, unosimo, pijemo, radimo, mislimo, govorimo kako bismo bili dobro, bolje, najbolje. Zdravi, mladi, vitki, poletni, zauvek poželjni, popularni, zadovoljni, ispunjeni – sve smo ovo strpali u isti koš a od skoro smo u njega ubacili i ambiciju da živimo što duže i još duže, ako može i 100 godina.
Koliko je ovo veliki teret za jedan prosečan život? I ko može da odgovori na taj nevidiljivi pritisak?
Da li da krenem o porukama tipa ljubav ili strah, nasuprot strahu stoji ljubav, izaberi ljubav… Tek da budem potpuno jasna, ljubav i strah ne mogu ni da počnu da se porede. Strah je pre svega osećaj, automatska telesna reakcija. Ljubav je na prvom mestu delovanje i svestan izbor. Ta dva ne stoje na istoj liniji da bi uopšte mogli da se nađu jedno nasuprot drugom.
Nasuprot straha može da stoji sigurnost i umireni nervni sistem.
Strah od povreda izlečenih po deset i više godina unazad. Uvrežen poput, moji su zglobovi slabi ili ja ne smem da se savijem. Strah da nismo dovoljno stigli i postigli. Od prvih bora, vode, vazduha, stomačića koji iskoči, zaustavljenog daha. Strah da se nismo dovoljno umorili jer to znači da nismo dovoljno dobro radili. Strah da smo se plašili onog što jedemo. Strah da smo negativno mislili. Strah da se plašimo jer to znači nismo radili na sebi dovoljno. Koliko još ima ovakvih strahova?
Obično poslednji strah koji sklanjamo u nizu jeste strah od straha. Kada nam naši strahovi otvore prostor za radoznalost umesto za još veći strah. Naravno ta radoznalost moguća je kada strah prođe i zato je mnogo važno da se ovim bavimo kada smo dobro, kako bismo lakše prošli kroz strah onda kada se on dešava.
U svakom trenutku u telu se dešava mnogo više dobrog nego lošeg. To dobro je ono na šta se fokusiramo. – reči su mog učitelja Leslija Kaminofa sa jednog od predavanja o ćelijskom disanju. Ova perspektiva mi je mnogo puta pomogla i učinila da potpuno drugačije gledam na svoje telo.
Upoznavanjem svog tela razvijamo poštovanje i ljubav prema svakoj svojoj ćeliji i razvejavamo deo strahova. Počinjemo da razumemo da naše telo radi za nas, a ne protiv nas. Da je najčešće najdelotvornije da naučimo kako da se sklonimo s puta svom sopstvenom telu. Da nije uvek u pitanju šta treba da radimo, koliko da se trudimo. Mnogo puta odgovor je u onom šta treba da prestanemo, pustimo, rasteretimo, oslobodimo.
Promeni perspektivu da se osetiš sigurnije u sopstvenom telu
1. Svi znamo da dišemo i svi dišemo. Ono što možemo da učimo je da dahom upravljamo. Reči su moćne – koristi ih mudro.
A najviše što možemo je da se upoznamo sa svojim dahom. To je prvi i možda najvažniji korak ka razumevanju ovog jezika tvog tela. Svaki tvoj dah je prirodan.
Odvoji par trenutaka svakoga dana samo da primetiš svoj dah: prati putanju udaha od nozdrva u telo i izdaha iz tela kroz nozdrve; primeti koliko traje udah a koliko izdah; ima li pauze nakon izdaha; gde u telu osećaš udah a gde izdah; kakav je doživljaj prostora na toj putanji daha. Možeš da postaviš i dlanove na grudni koš i stomak dok ovo radiš i pratiš i kako ih tvoj dah pokreće.
2. Gde si ti u svom telu? U glavi? U grudima? Stomaku?
Zagrli se, oko butina ili ramena ili kako god ti prija. Prepoznaješ li zagrljaj i koga grliš? Gde ti prvo ode pažnja kada je spustiš u svoje telo? Ima li nekih delova koji traže tvoju pažnju više u ovom trenutku? Ili nekih potpuno novih mesta u telu koje možda prvi put primećuješ.
Zahvali se svom telu za sve što radi za tebe i osnaži ovu vezu. Između ostalog ona će pomoći da prepoznajemo i poštujemo granice prijatnosti, ne odemo u bol i iscrpljenost. Počev od toga da ne moramo da imamo upaljenje mišiće kako bismo imali osećaj dobrog treninga. Kao i da ne moramo da padnemo s nogu uveče kako bismo znali da smo radili dovoljno.
Ovo se jednostavno vežba, svesno i posvećeno. Kao i svaka vežba, praćenje ovih svojih granica je proces koji često ide dva koraka nazad jedan napred. Ali ako ga povežeš sa prepoznavanjem svog daha biće ti lakše – prepoznaćeš kada se disanje promeni da te zamoli da staneš ili usporiš. Poštovanje ove granice nije slabost, naprotiv. Potrebna je snaga, fokusiranost i svesnost da na ovaj način primećujemo i pratimo svoje telo i sebe.
3. Strah se otresa iz tela isto koliko iz glave
Kada se uplašimo strah se manifestuje kroz sve nivoe, od mentalnog do fizičkog. Zato je važno da strah izbacimo i na tom fizičkom nivou kada smo bezbedni.
Od prirode straha zavisi kako ćemo to da uradimo. To može da bude neka zaostala ili nikada ispoljena fizička reakcija, otresanje, trčanje, pušten glas ili nežan lagan ples, mali pokret, dah, joga praksa.
I ovde je važno da budemo nežni prema sebi. Da ne tražimo od sebe da potrčimo ako smo se od straha zaledili. Ili da sednemo i meditiramo ako je strah pokrenuo burnu ili ljutitu reakciju. Idemo korak po korak.
Interocepcija i strahovi
Interocepcija u ovom slučaju može da bude mač sa dve oštrice. O interocepciji detaljno možete da čitate u tekstu ovde.
Ljudi koji imaju prirodno izraženiju interocepciju podložniji su anksioznosti i strahove mogu da osećaju intenzivnije od drugih. Ako si ovako hiper senzitivna, to verovatno već znaš jer lako možeš da osetiš unutrašnje doživljaje, senzacije, otkucaje srca, čak i unutrašnje organe. Telo ti je prirodno iznutra blisko. Svaki damar i emocija. U ovom slučaju prijaće ti praksa okrenuta na spolja koja jača eksterocepciju: pokret ili meditacija koja jača odnos tela u odnosu na prostor i okolinu.
I obrnuto, ako ti je stran doživljaj tela iznutra, što može da znači i da teško ili kasno prepoznaš glad, žeđ, umor, potrebu za vazduhom, snom, a zatim i unutrašnje doživljaje, prijaće ti da razvijaš svoju interocepciju koja će ti pomoći da dovoljno rano prepoznaš telesne signale straha i preduzmeš nešto po tom pitanju.
Kome smeš da kažeš da se plašiš i šta te plaši
Svi se plašimo i svi osećamo strah. Strah postaje manji kada ga delimo sa ljudima oko sebe. To je onaj plemenski trenutak s početka priče. Babaroga ili anksioznost, strah od bora ili od drekavca. Da bismo videli tuđe i pokazali svoje strahove neophodno je da budemo dovoljno otvoreni i iskreni.
Iskustvo straha je univerzalno ljudsko iskustvo na koje možemo da gledamo kao na podršku i snagu koju nam je priroda dala da preživimo. Koliko je unazad duga linija predaka koji su između ostalog zahvaljujući strahu opstajali da bi mi danas bili tu gde jesmo. Strah nije slabost, nije sramota, nije kukavičluk. Ono silaženje u podrum s početka priče postoji samo na filmu, baš kao i zauvek mladi srećni radosni ljudi bez ijedne brige na svetu. Strah je tu zato što od tebe traži akciju. Nekada je ta akcija rad na sebi, regulisanje nervnog sistema, izmeštanje i pojačavanje osećaja sigurnosti. Odmor predah ili isključivanje od beskrajne kakofonije poruka i očekivanja. Kada znaš da nešto treba da uradiš, onda je to i stvarna akcija koju činiš uporedo sa strahom. A znaš šta je to? Hrabrost.