Slušaj svoje telo mi je oduvek zvučala jednako kao i ona voli sebe. Baš onako lepo, mudro sigurno, pa i emotivno, ali isto kao i fotografija kojoj pobegne fokus, malo za šta upotrebljivo. Da vam ne pričam da sam bila potpuno ubeđena da definitivno čujem svoje telo i da me je nerviralo što nikako da razumem kako to tačno treba da se slušam. Sve dok nisam otkrila do tada meni potpuno nepoznat jezik kojim se, kao u nekom paralelnom univerzumu, živo priča u svakom trenutku. Unutar mog tela, od glave do pete. I to nekim fascinantnim čulnim sistemima još fantastičnijih naziva: interocepcija, propriocepcija, nocicepcija, vestibularni sistem. Potpuno očarana tim svojim čulima za koja nisam ni znala da imam a koje je joga svakako razvijala, posvetila sam im ogroman deo svog rada istražujući i oblikujući metod koji posebno razvija razumevanje tog prelepog jezika senzacija i osećaja kojim telo priča.
Danas vam donosim tekst o interocepciji, čulu kojim čitamo sve što se dešava unutar tela i koje je posebno važno za naša emotivna stanja.
Prolazeći kroz neka stara predavanja mog učitelja Leslija Kaminofa pažnjom sam zastala baš na deo o pažnji kojim želim da otvorim priču o čulima na koja smo zaboravili. U stvari, Lesli je tom prilikom govorio o slobodnoj volji i jedinom izboru koji slobodnom voljom možemo da napravimo, a to je kuda ćemo sa svojom pažnjom. Namerno ili ne, stalno donosimo odluke čemu ili kome ćemo posvetiti svoju pažnju, jer nemoguće nam je da kao ljudskim bićima jednakim fokusom držimo svoju pažnju na svemu unutar i oko sebe. Zato kada odlučimo čemu ćemo baš u ovom trenutku da se posvetimo, to nešto počinje da poprima oblike koji su nam značajni, dajemo mu šansu da poraste, razvije se i ostavi otisak u telu kao u memorijskoj peni.
Problem sa praktikovanjem ove naše slobodne volje leži u tome što je neophodno da sve osim fokusnih tačaka odbacimo. Isključimo. Zaboravimo. Inače ništa od one pene, otiska i poezije.
Dobra stvar međutim je naša sposobnost da pažnju, kako smo je sklonili, tako isto možemo i da vratimo na to zaboravljeno, i uz malo posvećenosti i veštine probudimo i oživimo. Kao interocepciju na primer, naše uspavano čulo za sve što se dešava unutar tela i ključan deo slagalice koja daje odgovor na pitanje kako se to tačno sluša sopstveno telo.
Kakav je osećaj biti u svom telu sada i ovde?
Interocepcija je senzorni sistem kojim očitavamo svoje fiziološko stanje ili suptilne promene unutrašnjih organa, mišića, zglobova. Rad ovog čula između ostalog prepoznajemo kao potrebu za hranom, tečnošću, vazduhom, kretanjem, odmorom, temperaturu tela, otkucaje srca, rad bešike, stomaka, creva, jednjaka. Ili skraćeno, ovim čulom veoma precizno osećamo kakav je doživljaj biti u svom telu ovde i sada.
Zamisli da jedeš samo kada i koliko si gladna. Staneš ili usporiš kada se umoriš. Igraš, šetaš, vežbaš, potrčiš ili se protegneš redovno. Zamisli da ne trpiš. Ne samo odlazak do toaleta već i neprijatne emocije. Da se lako opustiš. Probudiš se odmorna. Zamisli optimizam, snagu, vedrinu, radost.
Ne, nimalo ne preterujem. Onoliko koliko smo u stanju da se u svom telu osećamo kao kod kuće, toliko smo u stanju i da se pobrinemo za sebe u spoljnom svetu.
Naša fiziologija je uvek emotivno obojena.
Baš kao što su emocije uvek telesne senzacije pre nego se pretvore u misao. Interocepcija je u direktnoj vezi sa emotivnim mozgom. I pozivam vas ovde da odemo dalje od one nervozna sam kada sam gladna. Taj doživljaj prolaska vazduha kroz telo, lupanja srca, strujanja krvotoka, osećaj da su ova pluća, kukovi, ramena, želudac, mišići, kolena moji, znači da postojim. Da sam ja, ja.
Razvijena interocepcija je snažno iskustvo iz prvog lica, razvijen doživljaj sopstva, osećaj da sam živa i da sam u stanju da se pobrinem za sebe. Razvijena interocepcija znači razvijenu emotivnu inteligenciju i razvijenu sposobnost samo regulacije.
U donošenju odluka, mozak stalno vaga između interocepcije i eksterocepcije, odnosno šta se dešava unutra i šta stiže spolja kroz pet čula koja već dobro znamo. Što su ovi doživljaji tačniji, to je veća naša sposobnost ne samo da prepoznamo i osetimo svoje emocije, već i da vidimo dovoljno mogućnosti, mnogobrojne načine na koje možemo da se postaramo za sebe. Što je najvažnije, telo doživljavamo kao siguran dom za sebe. A to je sasvim dovoljan razlog da se svakoga dana budimo sa optimizmom.
Interocepcija je ta kojom razlikujemo “znam da osećam” od “osećam da osećam”. Razvijajući ovo čulo učimo ne samo da primetimo i prepoznamo emociju, već i da primimo ono što ona ima da nam kaže i pokrenemo se po tom pitanju.
Tek tada stvarno shvatimo da ne postoji negativna / pozitivna emocija. Svaka je dobra. Svaka je tu zato što je to jezik kojim nam telo poručuje, hej, učini nešto, pomeri se, ili, na pravom si putu, samo tako nastavi. Sve ostalo je Bolivud.
Smanjena sposobnost interocepcije može da prati sindrom iritabilnih creva, različite poremećaje u ishrani, depresije i anksioznosti, aleksitimije ili nemogućnosti da osetimo i prepoznamo svoja emotivna stanja, PTSD, i pretpostavlja se, fibromijalgije.
Ako oči vide, uši čuju, nos miriše, čime osećamo interocepciju?
Odgovor leži u fascinatnom tkivu fascie koje je tek posle 2007. godine dospelo u žižu istraživanja. Fascia je tanana opna nalik na finu elastičnu i veoma hidratantnu gazu, prepuna neurona koji konstantno prikupljaju informacije i šalju ih do mozga. Tkivo fascie obmotava svaki organ, uključujući i mišiće, nalazi se na više nivoa u telu, tik ispod kože i, veoma moguće, predstavlja samo za sebe najveći organ koji imamo.
Najveći deo perifernih nerava u fasciji su slobodni nervni završeci, od kojih je 90% interoceptivnih. Fascia je poput mreže za emocije i osećaje u telu, a duboki slojevi fascie obmotani oko unutrašnjih organa su najosetljiviji na emocije.
Fascia je organ kojim osećamo senzacije i emocije u telu, od suptilnog golicanja, trnjenja, mravinjanja, drhtanja, peckanja do stezanja, pritiskanja, bola. Prijatno toplo, puno, lagano, prostrano do zakrčeno, teško, vrelo.
Ono što će vam fizioterapeuti često reći je da vas u stvari fascia boli. Tu se naprave tenzije, čvorići. Ona je najčešće mesto u kojem se zaglavi, zgrči, zaboli neka emocija. U isto vreme fascia je veoma osetljiva na vibraciju, pokret, blag pritisak, kombinaciju pritiska i pokreta.
Suptilno čulo traži suptilan pristup
Za razvoj interocepcije odlične su blage, nežne i kontrolisane metode pokreta i ljuljuškanja, uključujući i velnes masaže.
I ovde je od same vrste pokreta mnogo važniji kvalitet, kako se krećemo. Kako bismo mogli da uhvatimo ove suptilne interoceptivne signale, pokret mora biti i sam suptilan. Svaki snažniji pokret može da zagluši ovaj fin jezik, posebno ako smo na početku.
Lagan, spor i kontrolisan. Kretanje po putanjama kretanja disanja. Pokret oblikovan disanjem. Praćenje otkucaja srca. Ljuljuškanje.
Oslobađanje daha i na fiziološkom i mentalnom nivou sa sobom donosi prepoznavanje interoceptivnih signala. Jer i sam dah je jedan od načina na koji telo govori i preko kojeg možemo da probudimo svoje čulo interocepcije.
Koga zanima bliže upoznavanje sa fasciom kao organom interocepcije i propriocepcije, moja preporuka je rad Dr Roberta Šlajpa. (link sam vam ostavila ovde).