Joga može da ima izuzetna terapeutska dejstva. Pokret gotovo uvek sa sobom nosi emociju. Čak i kada samo posmatramo pokret, mogu da nas ponesu duboke emocije. Pomislite na balet ili bilo koji ples koji vas je dotakao. A bili ste samo posmatrač. S druge strane, emocija može da proizvede pokret. U trenucima velike nežnosti ruke same kreću da dotaknu. U besu mlataraju na sve strane. Ali postoji još jedna vrsta pokreta koju emocije proizvode.
Nevidljiva našem oku, isprepletana kroz sva tkiva u telu, dešava se stalna komunikacija između ćelija. Kao u nekoj košnici, prikupljaju se informacije, obrađuju i prosleđuju do kontrolnog tornja, centralnog nervnog sistema, ili ko je voleo da gleda Treći kamen od sunca – do Big Giant Head, koji ne prestaje da izdaje naređenja, uzduž i popreko svim ćelijama u telu, sve kako bi zadržao stalnu ravnotežu ili homeostazu. U ovom našem unutrašnjem univerzumu ne postoji razlika između uma i tela. Tu razliku, i to vrlo nezgrapno, pravi samo naša semantika.
“Kako bi se naša fiziologija umirila, iscelila i razvijala, potreban nam je osećaj sigurnosti na nivou unutrašnjih organa.”
The Body Keeps The Score, Dr Bessel Van Der Kolk
Verovatno mi je zato često gotovo nemoguće da u reči pretočim kako to tačno joga “radi” i kako me je promenila, ponajviše u onim nevidljivim delovima mog bića. Nadam se da ću bar malo uspeti ovim tekstom da se pomerim od opštih mesta poput “telo zna” ili “telo pamti” i to uz pomoć konkretnog događaja od prošlog meseca, koji je čini mi se idealan primer kako radom kroz telo možemo da skinemo teret sa duše.
Sve mi u trenu zasvetli pred očima. I veliki odmor, i školsko dvorište, i povez za “ćorave bake” preko očiju, ispruženi prstići i povici “ne tamo, ne tamo!” smeh i vrisak “ne, ne, ne!” nagli okret u crno i strašno. Samo što ovoga puta ne vrištim od straha, već se čitavim telom i celim svojim bićem glasno smejem, i to zajedno sa ostalim devojkama u sali. Jer, smešno je i oslobađajuće, obično i osnažujuće, ljudski i predivno, sve to u isto vreme.
Odozdo na gore, odozgo na dole, ili kada nam je potreban rad kroz telo
Dva su načina na koja možemo sebi da pristupimo: kroz reči, razmišljanjem, objašnjavanjem, razgovorom sa sobom i drugima i kroz telo, stimulacijom fizioloških procesa, osećajima, senzacijama. Oba ova načina utiču jedan na drugi, reči utiču na telo, i telesna iskustva utiču na um.
Često i ne znajući pokušavamo da kroz telo utičemo na osećaje i emocije – alkoholom, opijatima, prejedanjem, ali i preteranim vežbanjem na primer. Ima sigurno još mnogo kreativnijih načina na koje menjajući fiziologiju želimo da utičemo na to kako se osećamo a da nismo svesni da to radimo. Ili možda i jesmo, ali, kažemo, to je jače od nas. Ili tako već nešto.
“Međutim, iako um može da nauči da ignoriše poruke emotivnog mozga, signali za alarm ne prestaju. Emotivni mozak nastavlja sa radom, a hormoni stresa i dalje šalju signale mišićima da se spreme za akciju ili u potpunosti zamrznu. Fizički efekti na organe nastavljaju se nesmanjenom žestinom sve dok nas ne nateraju da ih primetimo, onda kada se već ispolje kao bolest. Lekovi, opijati i alkohol mogu privremeno da utihnu ili umrtve nepodnošljive senzacije i osećaje, ali telo i dalje nastavlja da piše recke.” – The Body Keeps the Score, Bessel Van Der Kolk
Emocije su neodvojive od kostiju, kože, mišića. Um i telo su jedno. Ne možemo da se uplašimo samo u glavi. Svaki naš strah, pored psihološkog, pokreće čitav niz fizioloških odgovora.
Tako fantastičan splet nervnog sistema kroz tkiva i biohemiju može da nastavi da nas štiti još dugo nakon što traumatično iskustvo prođe.
Zašto je to tako?
Najčešće zato što na telesnom nivou i dalje verujemo da smo u opasnosti.
Imam sedam ili osam godina, ćorava sam baka sa povezom preko očiju, saplela sam se i padam u oko tri metra dubok ispust za stepenice. U istom deliću sekunde drugari me hvataju za noge i spašavaju sigurnog loma. Visim naglavce a nemam pojma da visim. Iz nekog razloga mislim da ležim. Želim da “ustanem” a ne mogu, pa se batrgam i otežavam ionako nemoguću misiju izvlačenja.
Trauma ili neprijatnost?
Narednih četrdeset godina svoj strah od okretanja naglavce vrlo sam trezveno i kako kad objašnjavala slabim mišićima, spondilozi i drugim dijagnozama u vratu, viškom kilograma, zauzetošću ozbiljnijim stvarima u životu, pa čak i time što sam rođena karlično. A i stvarno sam imala preča posla u lečenju tela i duše od kojih mi stojevi na rukama i glavi nisu mnogo padali na pamet. Dok nisu došli na red.
Naše telo pamti i ono što mi pospremimo pod „ma ćuti, dobro je“ ili potpuno zaboravimo. Čak i da se sećamo, možda krivo i nejasno, često nam nedostaju reči da opišemo šta nam se tačno desilo. Na neke događaje uopšte ne gledamo kao na traume, što je upravo moj slučaj o kojem vam danas pričam. Možda smo ih doživeli pre nego što smo pronašli reči da ih ispričamo. A možda ih potpuno zaboravimo.
Kako god bilo, zajedničko za traumu je da nas odvaja od doživljaja sopstvenog tela, dok se ironično smešta u telo. Kada na to dodamo i našu kulturu koja u potpunosti razdvaja „um“ i „telo“ stvarno treba da imamo sreće da različita iskustva doživimo i smestimo u sebe tako da nas kroz život razvijaju i osnažuju, umesto što nas lome i grickaju iznutra.
“Istraživanja ovih novih disciplina (neuro naučnih) otkrila su da trauma proizvodi opipljive fiziološke promene, uključujući i rekalibraciju alarmnih sistema u mozgu, pojačanu aktivnost hormona stresa i promene u sistemu koji razdvaja važne od nevažnih informacija”- The Body Keeps the Score, Bessel Van Der Kolk
To moje batrganje nikako ne pomaže osmogodišnjim ručicama koje me drže za nožne članke iznad betonskog okna. Ali me drže ipak dovoljno dugo. Padam i odmah ustajem. Nije mi ništa. Nisam povređena. Ne znam tačno ni šta mi se desilo. Osim da sam pala na glavu. Što mi u trenutku zvuči neviđeno smešno i na ivici istinitog, ali gledam se u oči sa veoma potrešenim drugarima. I verujem da je istina ono što kažu, iako meni sve izgleda kao da sam se samo skotrljala niz zid. Drugari su me spasili fizičke povrede. Povez preko očiju psihološke. I tako sam ja već sutradan na sve zaboravila. Moje telo je s druge strane ovaj događaj očigledno do detalja zapamtilo.
Omotač za emocije. Kako jogom otpuštamo zamrznuta (o)sećanja.
Još tokom vraćanja u formu i totalne transformacije kroz koju sam prolazila, dečije sam se radovala svaki put kada bi moje telo, naizgled odjednom, uspevalo da uradi nešto što mi se činilo smešno nedostižnim. A sa tom radošću dešavalo se i unutrašnje osnaživanje, osećaj da mogu da se pobrinem za sebe na svim nivoima. Osećaj da ja upravljam svojim nogama, rukama, stomakom, stopalima. Ne obrnuto.
Nekako, ako sam od one stare ja koja nije mogla stepenicama do trećeg sprata uspela da dođem do jogičkog skleka, onda mogu i snažno i uspravno, a opet meko i sebi verno da se nosim kroz život. Moje telo se odmrzavalo i ponovo učilo da se raduje, a sa njim i moja duša.
Da ne ostane ovo sve samo na izmagličastim subjektivnim doživljajima, naš najveći organ u telu i važan za ovu priču, fascia može se u potpunosti opustiti samo uz kombinaciju pritiska i pokreta, to jest onda kada se u otpuštanje uključe i nervni sistem, mišići, zglobovi. Čitav sistem. Fascia je tkivo koje se proteže s kraja na kraj tela i obavija svaki organ, prožeto je neuronima koji prikupljaju i prenose informacije, i najčešće je baš fascia mesto u koje telo pohrani i zadrži neki doživljaj. Postoji čak i tzv emotivno stanje fascie, zato nam je važna za razumevanje kako pokretom upravljamo emocijama, a još važnije da znamo kako da proizvedemo određeni pritisak plus pokret da je držimo u optimalnom stanju.
Na fasciu se može delovati različitim metodama, a jedna od najboljih pokazala se kombinacija pritiska i pokreta tokom koje je telo podržano tako da ne mora da se bori protiv gravitacije. U svilama za aerial jogu na primer, u kojima se kao u nekoj čauri udobno ljuljuška i opušta čitav nervni sistem, ali i koje vas istovremeno čvrsto i nežno drže u izvrnutom položaju. Kao svilena podrška za dušu.
Bilo mi je potrebno da razrešim mnogo slojeva pa da osetim taj dečije uzbuđen glasić, hej, hajde da probam, ovo mora da je zabavno! Nekoj drugoj ja ta ideja da visim s plafona okrenuta naglavačke bila bi prestravljujuća. Ili glupa. Ali kako sam sve jasnije sticala osećaj da je moje telo neodvojivi deo mene, tako mi je sve ono što ga raduje postajalo jednako važno. Od udobnih cipela i biljne ishrane, pa do pokreta zbog osmeha i čistog zadovoljstva.
Tri ključne stvari koje treba da znaš pre nego se zaputiš u studio. Ili klikneš na join this meeting.
Rad kroz telo i metodologija joge mogu biti moćan instrument za puniji i kvalitetniji život. Mnogo snažniji nego što to spolja izgleda i u isto vreme izuzetno nežan. Joga ne zahteva nikakvo preispitivanje prošlosti, niti se bavi traumom kao takvom. Sva ta otpuštanja i razrešavanja dešavaju se naizgled spontano, a u stvari onda kada im je vreme i kada smo spremni, na način da ne izazovu ponovnu traumu.
-
Joga ne sme da povređuje. Ni fizički, ni mentalno, ni emotivno, ni duhovno. Nikako.
Ono što joga traži jeste stalno poštovanje sopstvenih i tuđih granica. Vežbanje mudrosti da sebi i drugima kažeš DA ili NE. Uz učenje prihvatanja i mnogo nežnosti. Sve to ruku pod ruku sa disciplinom i posvećenošću.
Ako se zadišeš, stani, povrati dah, vrati se onoliko koraka unazad koliko je potrebno da vežba teče sa lakoćom.
Ako ne uspeš danas, uspećeš sutra. A prekosutra možda opet ne. U tome je lepota. Da prepoznaješ, prihvataš i ostaješ u svojim granicama prijatnosti. Tada najviše napreduješ i pomeraš svoje granice iznutra.
A ako misliš da ti to nije dovoljno da izađeš iz svoje zone komfora, seti se da si se uopšte našla na prostirci i počela da vežbaš. Redovno?
-
Joga učitelj nije psihoterapeut. Joga nije psihoterapija.
Osim ako takva licenca za rad nekome ne visi na zidu, psihoterapija ne spada u domen joge. Istina, joga ima metode za upoznavanje sa samim sobom. Svadhyaya i u prevodu znači umeće čitanja samoga sebe. Joga ima metode i za regulaciju nervnog sistema, upravljanje mislima, koncentracijom, regulaciju emocija i raspoloženja, očitavanje telesnih senzacija. Zato se pokazala tako dobro kao pomoć u terapiji depresije, anksioznosti, PTSD i mnogih drugih stanja. Joga može biti izuzetna kao suportivna terapija, mnogi terapeuti je koriste u svom radu uključujući i doktora Van Der Kolk čiji rad i knjigu koju vam toplo preporučujem ovde citiram (link vam ostavljam na kraju teksta).
Ipak, joga nije psihoterapija, a osoba koja vodi joga čas nije psihoterapeut.
Neophodno je da joga učitelj ima znanje o procesima koje rad sa telom može da izazove.
Dobro je da je to neko koga je i iskustvo naučilo da predvidi ili prepoznaje različite reakcije.
Odlično ako može da pomogne i kada treba uputi na stručnjaka.
Fenomenalno je da se kada je potrebno bar neko vreme psihoterapija i joga nadopunjuju, što je bilo moje iskustvo.
Ali joga učitelj nije psihoterapeut, a joga nije psihoterapija.
-
Kreni sa mesta na kojem si – ne sa onog na kojem bi želela da budeš.
Ova joga je najbolja… ma neeee, ona druga ti je najjača… mene je baš ova skroz preporodila… Ma šta ti ko rekao da je najbolje, ono što je najbolje za tebe reći će ti tvoje telo samo i da ga ne pitaš.
Na primer, ako smo u freeze odgovoru svog nervnog sistema, teško da ćemo uživati u nekom dinamičnom power vinjasa preznojavanju. Kada nam je sistem prenadražen na drugu stranu, yin joga će delovati kao srednjevekovno mučenje, a šanse da se totalno opustimo u šavasani minimalne. Zanimljivo je da u oba ova slučaja možemo da osećamo da smo pod stresom i da nam je potrebno opuštanje. I do opuštanja možemo da dođemo, samo svako svojim putem.
I ti putevi se menjaju, kako nas praksa joge menja. Jednom kada odbacimo od sebe određeni mehanizam, ili kako je jedan od mojih učitelja govorio štap na koji se oslanjamo, tako će nas spontano privlačiti neki drugi oblici pokreta i rada kroz telo. Sve dok ne odbacimo sve štapove, pa potrčimo ili se pružimo na zemlju, ali u svakom slučaju slobodnim izborom. Što bi bio cilj joge.
Da li je sam okret, prisustvo vesele ekipe, svila oko članaka, Jelenina podrška i sigurno vođenje, ili sve to zajedno učinilo da se posle ravno četrdeset godina ovaj događaj u celosti očita u mom umu, ne znam i nije mnogo bitno. Važno je da sam uspela da u potpunosti razumem šta mi se desilo bez strašnih emocija koje su pratile traumatični događaj. Naprotiv, čim sam osvestila zašto mi se kao nekada glasno otelo, ne, ne, ne! odmah su krenuli talasi glasnog smeha koji je odnosio još jedan oklop iz mog tela. Još jedno nepoznato je postalo poznato. Još jedna babaroga se raspršila u pomrčini. I to uz podršku cele grupe.
Zaboravi na babice i kilavu decu. It takes a village to raise a child.
“Društvena podrška nije isto što i puko prisustvo drugih ljudi. Reciprocitet je od ključne važnosti: kada nas ljudi oko nas stvarno čuju i vide dobijamo osećaj da smo prisutni u nečijim mislima i srcu. Kako bi se naša fiziologija umirila, iscelila i razvijala, potreban nam je osećaj sigurnosti na nivou unutrašnjih organa. Ni jedan lekar ne može da prepiše prijateljstvo i ljubav: ovo su kompleksna i vredno zaslužena umeća. Nije vam potreban istorijat trauma da biste se osetili nesigurno, pa čak i uspaničili među neznancima na nekom okupljanju – ali trauma može da pretvori ceo svet u okupljanje potpunih stranaca.” – The Body Keeps the Score, Bessel Van Der Kolk
Zgodno je da ovim tekstom otvaram sezonu kobajagi obične jeseni koja će nastaviti da nam se unosi u lice i viče u jedno pa u drugo uvo da se nismo rodili da bismo znali šta će biti sutra i da nas taj osećaj sigurnosti za kojim svi tragamo, ne čeka u kalendaru već na sasvim drugom mestu. Tamo gde on zaista jedino i jeste. U povezivanju sa drugim ljudima i poverenju u svoje telo i svoj um.
Ovo su procesi nevidljivi spolja. Teško prepričljivi jer se dešavaju van domena reči. To su najčešće samo osećaji kao da smo se napokon otresli suvišnog. Spustili neki veliki teret konačno. Otkopčali tesnu košulju. Povukli rajsferšlus do kraja. Izuli cipele na opasan špic. Pa zaronili stopala u planinski potok. Često je i svet nakon toga jasniji. Boje intenzivnije. Zvuci topliji, a ljudi nasmejaniji. Biće da je zato što se i sami smejemo.
Moje tople preporuke:
- SupAearial Fitness Yoga za vežbanje na svilama
- knjiga The Body Keeps The Score i rad doktora Bessel Van Der Kolk koji je svoju dugu karijeru posvetio proučavanju i lečenju traume kod dece i odraslih, jedan je od prvih koji se još od 80tih godina se bavi stresom i traumom kod najšire populacije, nas običnih ljudi
I naravno, mi se vidimo uskoro na jogi disanja i hormonalne ravnoteže
https://www.instagram.com/p/BttgpkZgpY2/
*zabranjeno je bez dozvole autora preuzimati tekstove sa ovog bloga u celosti ili u delovima