Zamrznuti osećaji sklonjene potrebe odakle da krenemo u radu kroz telo

– “Auuuu, pa jel ste se ljutili nešto skoro?” – pita me maserka zlatnih i po svemu sudeći pronicljivih ruku. – “Odakle vam ovolika ljutnja?! Kako to joga a ljutnja?”- nastavlja ona više kao za sebe dok pogađa tačno one tačke gde se vrat nastavlja u ramena.

Ja bih da ostanem tako rasplinuta na tom stolu ali me u isto vreme ova njena pitanja nasmeju i to naglas. – “Eh pa ne znam, ali zamislite kakva bih tek bila bez joge! Imam ja gomilu nekih dijagnoza tu u vratu, može biti da je od toga.”- kažem, a glave zabijene u onaj šuplji maserski jastuk počinjem da razmišljam, stvarno, ljutim li se ja a da ne znam? I gde, kad i šta je izazvalo takvu ljutnju od koje su mi se ramena zgrčila uprkos svakodnevnom pokretu.

Reč emocija vodi poreklo od latinskog emovere, od e- (varijanta ex- ) u značenju ‘van’ + movere ‘kretati’. Kretanje van. Izlaženje. Prolaz. Propuštanje. Sve bi ovo bilo u značenju reči emocija.

Huh, da, ali mi u ovom kutku planete nemamo ovo kretanje u reči kojom opisujemo emocije. U stvari, izraz emocija je relativno skorašnji, a ono što ovde vekovima koristimo da opišemo ovaj doživljaj je osećanje koje zvuči kao neko zaostalo sećanje, i koji smeštamo samo u um dok razdvajamo ono što se u telu dešava kroz osećaj.

Ili još stariji izraz, čuvstvo od reči čuti kojim opisujemo sve ono što čulima, osećajima, telom, kožom, očima, prstima možemo da pojmimo. Uključujući i emocije.

I dok pobednički u sebi klimam glavom da evo, imam odgovor zašto o emocijama razmišljam više kao o porodičnom albumu nego o nečemu što treba da se kreće, ispustim jedno glasno Ah! od istovremene spoznaje koliko smo emocije ovim starim jezikom precizno svrstali u telo. Baš tamo gde im je i mesto. Među kosti, mišiće, fasciju, kožu, želudac, jetru, grlo, glas.

– “O izvinite, jel prejako?” pita me zabrinuto maserka. – “Neeee, božanstveno je! Mnogo vam hvala!” javljam se ispod peškira zahvalna za sva nova čuvstva po kojima upravo prebiram.

Ukusi čula i emocije

Ajurveda ne razdvaja ukuse, čula i emocije. Emocijama upravlja vata doša, sila koja je u samoj svojoj osnovi pokret, kretanje, propuštanje. I koja na emociju gleda isto kao i na cirkulaciju krvi, kretanje daha, rad creva, na još jednu telesnu funkciju kojoj treba obezbediti bezbedan prolaz. I koja kao i druge fiziološke potrebe ne treba da čuči u telu.

Jer sve je to, i dah i osećaj, i krv i suze, deo jednog te istog nervnog sistema.

Prostor između

Pre nego uopšte stigne do ljuta sam postoji međuprostor u kojem reaguju koža, kosti, dah, oči, uši, mišići, sve do unutrašnjih organa. Pokreće se razgovor kroz nerve i neurone kao odgovor na ono što se upravo desilo. I ti osećaji u tom prostoru između možda najbolje i opisuje izraz čuvstvo.

To može da bude vrelina, žmarci, grebuckanje, grčenje, kuckanje, bubnjanje, suženo ili prošireno vidno polje, glasovi koji stižu kao kroz eho, neobično usporavanje vremena, kako god tek sve ono što telom osećamo putem čula. Ono što se dešava je da nas nervni sistem priprema za reakciju jer je prepoznao opasnost.

Duboko zamrzavanje

Jer stvarno deluje kao zamrzivač i to ona gornja fioka za brzo zamrzavanje.

Simpatički deo nervnog sistema je uvek akcija kojom rešavamo sve one žmarce i čuvstva iz prethodnog pasusa. Sprema nam noge, ruke, oči, glas, da odgovorimo na to što se upravo desilo i sve ostale telesne funkcije stavlja po strani, za kasnije kada opet budemo u miru. Onda možemo da budemo gladni, žedni, pospani.

Kao i svi sisari i mi ljudska bića na strah, bol, osećaj odbačenosti i ugroženosti imamo potrebu da odgovorimo pokretom, glasom, dodirom kako bismo se oslobodili stresa i vratili u ravnotežu. I ove reakcije, ovi odgovori na telesnom nivou jesu takođe naše fiziološke potrebe koje pokreće autonomni nervni sistem kao odgovor na stres.

Kada se ovo ne desi, kada se ruke ne podignu u zaštitu, kada noge ne potrče, kada grlo ne pusti krik ili jecaj, a telo ne otrese sa sebe bol i strah – ova neispoljena energija se okreće na unutra, s tim da u ovom slučaju ona daleko od očiju, daleko od srca ne važi. Dok mi zaboravljamo naše telo sve lepo beleži i pamti. 

Otvoriš jedan otvorila si sve

Ti oslobodi prolaz a vata doša će sve počistiti. Kao neko veliko prolećno spremanje. Jer kroz isti sistem prolaze čula i fiziološke potrebe koje navodi ajurveda: gasovi, stolica, mokraća, kijanje, žeđ, glad, pospanost, kašalj, glasno disanje kada ostanemo bez daha, zevanje, plakanje, podrigivanje, povraćanje.

Svi možemo iznova da učimo koji je to tačno trenutak kada je potrebno da poslušamo svoje telo. Da poverujemo sebi da su nam potrebe stvarne. I možda najvažnije, da poverujemo da imamo svo pravo ovog sveta da na njih odgovorimo i  ponovo počnemo da verujemo svom nervnom sistemu. Kao nagradu dobijamo mekša mesta u telu i više dobrog prostora kako to kaže joga, ili oslobađanje zgrčenih skamenjenih ramena u mom slučaju.

Dve stvari ovde treba da imamo na umu. Nije svaka naša potreba koju osećamo fiziološka, i to treba da naučimo da razlikujemo. I drugo, ajurveda je nastajala pre 5000 godina kada je život bio daleko drugačiji i mnogo jednostavniji. U našem savremenom svetu ne možemo uvek na isti način kao pre 5000 godina da odgovorimo na svaku svoju fiziološku potrebu. Dakle potrebno je da naučimo da postavimo zdrave granice kako prema drugima tako i prema sebi.

Šta konkretno možemo da učinimo

Znam i kad i na koga sam se toliko naljutila. Još jedna situacija u kojoj sam bila mnogo pametna nakon što se desila. A dok se dešavala nisam nalazila ni reči ni dela, tonula sam u svoja ramena kao da tamo hoću da se sakrijem, klimala glavom samo da se završi i prođe sve, i hajde molim te nije to sad neka velika stvar, pa izdržala si i veće i teže u životu, neko drugi bi se na tvom mestu nasmejao i odmahnuo rukom samo…

A neko bi umeo da kaže i, izvinite, ne može.

Ali taj neko u tom trenutku definitivno nisam bila ja i otuda moja bolna ramena i ljutnja na sebe samu. Postavljanje granica je lakše reći nego činiti posebno ako nemamo poverenja u svoj nervni sistem, ili ako je nervni sistem neregulisan. Često je ovaj put kroz telo lakši, prirodniji i postepeniji.

  • Rutina je ključna. Ona nam daje ritam, osećaj sigurnosti i pomaže da odgovorimo na svoje telesne potrebe. Rutina je i po ajurvedi ta koja balansira vata došu.  Odlazak na spavanje i ustajanje u isto vreme za početak da prepoznamo svoj cirkadijalni ritam. Obezbedimo sebi dovoljno odmora i energije. Naučimo da prepoznajemo kada nam se spava i da na tu potrebu trenutno odgovorimo, makar i na minut dva ma kako nam to neobično izgledalo.
  • Varenje odnosno digestivni trakt je centar svog zdravlja. Stanje digestivnog trakta, čuveni mikrobiom ima direktni uticaj na nervni sistem. Ako govorimo o telesnim potrebama, kako, šta i koliko jedemo utiče na regulaciju gladi i žeđi kao i na gasove, podrigivanje, pražnjenje. Kako bismo uopšte prepoznali i podsetili svoje telo na osećaj gladi, ali i odmorili organe za varenje, preporučljivo je postiti povremeno i ne duže od 24h.
  • Rad sa dahom Disanje je jedna od funkcija autonomnog nervnog sistema i jedina kojom možemo i voljno da upravljamo. Dah tako možemo da koristimo svesno da pristupimo regulaciji nervnog sistema. Kroz dah učimo da kroz telo prepoznajemo sve ono što čulima opažamo, svoje unutrašnje doživljaje, ili popularno govor tela. Dahom takođe možemo da pristupimo dubokim tkivima i mišićima do kojih je nemoguće stići drugačije a u koje se često smeste i zamrznu različiti doživljaji u telu.
  • Joga terapija usklađena sa našom došom i našim potrebama. Iako sva joga može da ima terapeutsko dejstvo, ovde mislim na ciljanu joga praksu, za digestivni trakt, disajne puteve ili hormonalnu ravnotežu, na primer.
  • Abhyanga ili ajurvedska samomasaža tokom koje osim opuštanja stimulišemo i obnavljamo kontakt sa svojim telom.

Mnogo je još načina kako da povratimo kontakt sa inteligencijom svog tela, ja sam se ovde zadržala na znanjima koje pružaju joga i ajurveda. Obe ove discipline teže da svoje potrebe razrešavamo tako da svesno razvijamo pozitivne: potrebu da budemo u miru, potrebu da govorimo istinu i potrebu da ne povredimo ni jedno biće, sebe uključujući.

Epilog

– “Oooooo, super ste! I energija i telo, sve je u balansu!”- zadovoljna je moja maserka kod koje sam počela da dolazim kao da idem na ispit sva znatiželjna kako ću da prođem ovog puta. – “Šta ste radili?” – “Poslušala sam samu sebe.” – dok se prisećam kako sam prethodnog dana puštala i ruke i noge i ramena, leđa, grudi, dah, glas kroz jutro koje nije još svanulo da iz tela izbacim sve ono što nekad nisam mogla. – “Pustila sam dosta toga napolje. I pila sam dosta vode.” – Položila sam.

Prvi deo teksta Zašto je sloboda telesnih funkcija važna za nervni sistem pročitaj ovde.

 

 

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *