Ako bi disanje imalo svoje mitove i legende, onda bi disanje stomakom, abdominalno ili stomačno disanje, verovatno bila jedna od najpopularnijih koju kao univerzalni recept za “pravilno disanje” prepisujemo zajedno uz “diši duboko”. Izvučeno iz konteksta, pojednostavljeno do tačke da retko ko može da objasni kako se to tačno diše iz stomaka, i bez izuzetka povezano sa ispravnim načinom da dišemo. Na nesrećno disanje stomakom svaljena je sva odgovornost za zdrav udah i izdah.
Naravno da sada sledi jedno međutim, jer dok je u nekim situacijama disanje stomakom poželjno, u drugima može da bude prepreka do punog, zdravog daha, uzrok nestabilnosti, lošeg držanja, tenzija, pa čak i povreda.
Samo po sebi disanje je, koliko prirodan toliko i kompleksan proces. Kao i svi ostali, ne odvija se odvojeno od tela i uma, i svakako ne izvan određenog konteksta, kao što su uzrast, način života, različita psihofizička stanja i naše potrebe za potrošnjom energije u datom trenutku. Koliko je disanje utkano i važno za sve procese koji se odvijaju u čitavom našem telu i umu, i koliko je sve u disanju, govori i činjenica da nas je priroda stvorila kao bića za koja se disanje podrazumeva.
Mislili, ne mislili o dahu, svakako ćemo disati po prirodi stvari jer atmosfera na ovoj plavoj lopti na kojoj živimo, želi da dišemo. Možda je ovo najvažnija lekcija o disanju koju mogu da vam prenesem, jer za dobro, lepo, puno, zdravo disanje nije potrebno da ovladamo nekom specijalnom tehnikom, niti nekim mističnim praksama. Za zdravo disanje potrebno je samo da sklonimo prepreke i pustimo telo da sa lakoćom, neprimetno i prirodno samo pusti udah i otpusti izdah.
Jedna od najčešćih prepreka jeste kada pomislimo da smo pronašli formulu pravilnog disanja. Pa je onda uvežbavamo, teramo telo da diše tako il nikako, svuda i uvek. A zaboravimo da ni mašine ne rade po jednom te istom programu i obrascu konstantno, a ne mi, živa, fluidna, bića prirode koja se stalno menja, pulsira, teče i mi sa njom.
Jedna od takvih prepreka jeste kada disanje stomakom proglasimo za pravilno disanje. Zato u ovom tekstu želim da razbijem neke od najčešćih zabluda na temu, bez previše širenja u detalje o anatomiji i fiziologiji. Možda bude prilike za časove anatomije u nekom drugom tekstu. Za sve koje ova tema detaljnije zanima, ostavljam link do članka Leslija Kaminofa, Šta joga terapeuti treba da znaju o anatomiji disanja, a vi svakako slobodno pišite i pitajte u komentarima, rado ću probati da odgovorim.
Zabluda 1. Pomeranje stomaka prilikom disanja znak je da dišemo pravilno.
Istina je da ne postoji samo jedan pravilan način da dišemo i da je zdravo disanje usklađeno kretanje abdomena i grudnog koša zajedno.
Kako ćemo tačno “pravilno” disati zavisi između ostalog i od položaja tela. Potrebno nam je različito disanje kada ležimo na leđima ili balansiramo na jednoj nozi, trčimo sprint ili maraton. Jasno vam je, priroda nam je dala mnogo različitih načina da dišemo kako bismo što efikasnije trošili svoju energiju. Ako bismo već definisali pravilno disanje i ulogu kretanja stomaka onda bi to bilo:
- pravilno disanje je svako u kojem se usklađeno kreću šupljine grudnog koša i abdomena, zajedno
- svako disanje koje adekvatno odgovara na metaboličke potrebe tela u datom trenutku je pravilno disanje, a to znači da se nekada stomak kreće više a nekada manje
- u stanju mirovanja optimalno disanje je ono koje se odvija kroz nos, nečujno i neprimetno, tj. uz minimalan pokret kako grudnog koša tako i stomaka
Zabluda 2. Disanje stomakom znači da dišemo duboko.
Disanje prilikom kojeg opušteno dominantno pomeramo stomak je plitko disanje koje prirodno nastaje kada ležimo, posebno na leđima, odmaramo i trošimo minimalne količine energije.
Ako ste se ikada prejeli ili bili trudni, onda znate kakav je osećaj kada je zauzet sav prostor u stomaku. Čak imamo i izraz da se neko najeo da ne može da diše. Isto se dešava i kada udahom prvo napumpate abdomen. Ove dve šupljine, abdominalna i grudna funkcionišu tako da što više pokretom angažujete jednu, to više ograničite kretanje one druge. Što više pumpamo stomačić sa udahom, to više sprečavamo da se grudni koš trodimenzionalno otvara, u prevodu, dišemo plitko.
Zabluda 3. Disanje stomakom znači da koristimo dijafragmu, tzv. dijafragmatsko disanje.
Svako je disanje dijafragmatsko disanje. Ne postoji disanje u kojem se ne koristi dijafragma.
Osim u slučajevima kada za čoveka diše aparat, baš sa svakim udahom i izdahom pomeraš dijafragmu. Da li to pomeranje može da bude optimalnije? Možda. Ali pomeranje dijafragme nema mnogo veze sa tim da li i koliko pomeraš stomak kada dišeš. A posebno ne možemo da kažemo da je pomeranje stomaka dijafragmatsko, a pomeranje grudnog koša ne-dijafragmatsko disanje. Dijafragma može da pokreće kako stomak, tako i grudni koš.
Zabluda 4. Kada udah krene prvo iz stomaka, to znači da smo udahnuli u donja rebra
Fiziološka putanja disanja i prolaska vazduha uvek ima isti smer i nije direktno u vezi sa pokretom koji telo pravi prilikom udaha i izdaha.
Kako god mi udahnuli, vazduh uvek ulazi u telo u smeru odozgo na dole, od nosa disajnim putevima bronhijalnim drvetom u pluća, a izlazi u obrnutom smeru odozdo na gore. Važno je da razlikujemo vazduh od disanja. Disanje je pokret najviše izražen u grudnom košu i abdomenu i u kojem učestvuje, ili može da učestvuje čitavo telo. Vazduh s druge strane može da uđe samo u pluća, samo od nosa na dole i izađe istim putem u suprotnom smeru, kako god mi udahnuli.
Zabluda 5. Udah koji kreće iz stomaka znači da smo uneli što više kiseonika u pluća
Što više udahom pokrenemo stomačnu šupljinu, ili kratko rečeno naduvamo stomak, to više ograničavamo pokret grudnog koša da se optimalno otvori u sve tri svoje dimenzije.
Što znači dišemo plitko, tj. unosimo manje vazduha, samim tim i manje kiseonika. Ideja iza ove zablude je da udah koji kreće iz stomaka otvara donja rebra i time dozvoljava da se pluća napune vazduhom skroz do kraja. Fiziološki disanje ne radi tako što pomeranjem stomaka punimo donji, pomeranjem grudnog koša središnji, a pomeranjem ključnih kostiju gornji deo pluća.
Zabluda 6. Što više kiseonika, to bolje
Previše kiseonika može da bude toksično. Kao i kod svakog metaboličkog procesa u telu, balans je taj koji je presudan, u ovom slučaju kiseonika i ugljen dioksida.
Udah se javlja onda kada telo više ne može da toleriše ugljen dioksid čiji nivo počinje da raste nakon svakog izdaha. Tako CO2 deluje kao alarm telu za udah. Ali sa udahom ugljen dioksid ima još jednu funkciju, da pomogne da se udahnuti kiseonik sprovede do svih organa u telu. Ako prevelikim izdasima i udasima, ili hiperventilacijom, izbacimo previše CO2 a unesemo previše O2, to vam je isto kao da ste krenuli u dijetu gladovanjem. Telo čuva rezerve, čvrsto zadržava kiseonik i ne sprovodi ga olako po celom telu jer ga čuva za najvećeg potrošača kiseonika u organizmu, mozak. Kada hiperventiliramo imamo doživljaj da nemamo vazduha, ne zato što nemamo dovoljno kiseonika u plućima, već zato što nemamo dovoljno ugljen dioksida da pomogne da se kiseonikom nahrane sva tkiva kako treba.
Zabluda 7. Kada pri disanju stomak naglašeno pomera, to znači da smo potpuno opušteni
Moguće je napeto disati stomakom jednako kao i napeto disati grudnim košem. U stanju potpune opuštenosti disanje je nečujno i gotovo nevidljivo.
Stomačno disanje jeste opuštajuće zato što se kada ležimo i ne moramo da se odupiremo sili gravitacije, prirodno oslobode stomačni mišići. Ali samo pomeranje stomaka, i to naglašeno, nije garancija da smo opušteni. Moguće su tenzije bez obzira na opseg pokreta. Mnogo bolji pokazatelj da li smo opušteni jeste taj da dišemo lagano, bez ikakvog napora, kroz nos, nečujno i spolja gotovo nevidljivo, dok se usklađeno pokreću grudna i šupljina abdomena, grudna dijafragma i karlično dno.
Zabluda 8. Disanje stomakom je dobro, jer tako dišu bebe i mala deca
Skelet i organi beba i male dece nisu razvijeni kao kod odraslih ljudi. Poređenja ove vrste su potpuno beznačajna, ako ne i opasna, jer ono što je lako za odraslog čoveka teško je za bebu i obrnuto kada je disanje po sredi
Nakon devet meseci razvoja u stomaku, humano mladunče se još narednih devet intenzivno razvija van stomaka, a u potpunosti taj razvoj trajaće još mnogo godina. Kada se rodimo, delovi tela koji učestvuju u disanju još uvek nisu dovoljno razvijeni i u poređenju sa odraslom osobom grudni koš je mekan, pluća kruta, dijafragma nedovoljno efikasna, prolazi vazduha suženi, kontrola nad disanjem nerazvijena, metabolizam brži. Sve što je u disajnom telu (ne želim da kažem aparat za disanje pobogu!) odraslog čvrsto i otporno, kod bebe je mekano i previše fleksibilno.
Zabluda 9. Stomak treba da je uvek opušten i da se maksimalno kreće prilikom disanja
Potpuno opušten stomak koji naduvavamo sa udahom, može da dovede do tenzija i bolova, nepravilnog držanja, pa i povreda, a sigurno će učiniti da budemo manje stabilni na nogama.
Stomak može bezbedno da bude opušten samo dok ležimo. Već kada sednemo borimo se protiv sile gravitacije koja kroz kosti spušta težinu tela u podlogu. Mišići, tkiva oko kostiju i dah vraćaju nazad povratnu silu kroz telo držeći nas uspravnim. Snažni mišići trupa, duboki mali mišići takozvanog core (jer bolji naziv nemam) koji se nalaze uz skelet ne samo da nas drže uspravnim i u pravilnom položaju, već i deluju kao štit od povreda, pre svega kičmenog stuba. Da, do tih dubokih malih mišića stiže se dahom.
Zabluda 10. Trodelno disanje je pravilan način da se diše
Trodelno disanje u kojem udah prvo kreće iz stomaka, zatim iz središnjeg i na kraju gornjeg dela grudnog koša je samo jedna vežba, koja može da ima svoju ulogu u joga praksi.
I ovde dolazimo do objašnjenja zašto je terapeutski pristup jogi koji je razvio Krišnamačarija, a nastavio njegov sin T.K.V.Desikačar, nekada nazivan obrnutom ili naopačke jogom. Većina pravaca u jogi podučava trodelno disanje sa idejom da se na ovaj način pluća napune vazduhom u svom punom kapacitetu, tako što određen pokret telom vezuju za punjenje određenog segmenta pluća.
Nasuprot tome, terapeutska joga orjentisana oko daha još davno je prepoznala fiziološke putanje kretanja tela prilikom disanja i jedna je od retkih koja ne koristi trodelno disanje kao vežbu, već suprotno od toga prati prirodan tok udaha od nozdrva na dole u telo, i izdaha iz tela na gore kroz nozdrve, što dozvoljava optimalno usklađen pokret između abdomena i grudnog koša.